Razgovarali smo sa osnivačem ARCVS studia iz Beograda, Branislavom Redžićem o novim i starim projektima u Crnoj Gori. Odnosu prema arhitekturi i onome što ih čini istrajnim skoro trideset godina na arhitektonskoj sceni. On stoji iza jednog od najljepših modernih objekata u Podgorici - Prohousa, po čemu je možda najpoznatiji našoj javnosti. Radio je na više projekata u Crnoj Gori i osvajao mnoge konkurse a trenutno radi na projektu stambeno poslovnog objekta u Hercegovačkoj ulici, koji će potpuno izmijeniti njen izgled.
Objekat Prohousa koji je završen 2002 i dalje predstavlja jedan od najljepših objekata u Podgorici, kako projektovati objekte koji nikako da dosade i koji iznova oduševljavaju svoje posjetioce?
Prošlo je šesnaest godina. To je relativno dug period. Iza uspjeha kuće uvijek stoje arhitekta i invetsitor. Jednako. Inače, sve zovem kućom. Kuća je i soliter i brvnara. Koncept je proizveden 1999. godine u okviru pozivnog konkursa, iako investitor nije imao administrativnu obavezu da ga sprovede. Program “dizajn centra” i njegovih izložbenih prostora bio je, odlukom investitora, definisan upola manjim brojem kvdratnih metara nego je to administrativno bilo dozvoljeno. Sveden je na mali program - “mali komad”. Po usvajanju konkursnog koncepta, investitior je insistirao na njegovoj doslovnoj intrepretaciji. Tri puta dakle, sa zadovoljsvom, podvlačim investitor. Uz malo suptilnosti i malo odlučnosti koncentracija svakodnevice u metabolizmu “malog komada” kakav je “Prohouse”, pouzdano doseže nivo spektakla. Da, svakodnevica inače, podgorička posebno, i bez pomoći zna da bude spektakularna.
Dizajn je bio potpuno podređen jednostavnoj namjeri. A šta je to bila namjera? Ostvariti razgovetan dijalog globalnog i lokalnog. Samo toliko, neophodno a dovoljno. Otud dijalog tehnologije GKD mreže sa suhomeđom. Otud dijalog globalnog - urabanog u zapremini neoficijelnog trema i intimnosti dvorišta ka Morači. Imate na istom principu izvanredan KGDVS-ov mali komad u Bahreinu. Mislim da se radi o kulturnom centru. Međunarodne mega karijere generalno uzlijeću na malim programima.
Zgrada Europointa u Podgorici je je još jedan projekat koji ste radili, iako jednostavne forme privukao je veliku pažnju, zašto ste se odlučili za tako jednostavan dizajn, recite nam nešto više o projektu?
Integritet nepretencioznog, tako je najlakše definisati pristup. Lokaciju izrazitog karaktera trebalo je samo pazljivo “čitati”. Impresija ukupnim podgoričkim modernizmom uvijek je bila snažna. Desna obala Morače plijeni dometima. Polovinu našeg koncepta, zgradu Telekoma arhitekte Mirka Djukića, smo dakle zatekli. Postojeću matricu nijesmo željeli zbunjivati novim - izlišnim podatkom. Nije bilo teško predvidjeti da će “koncept dvije kuće” uvjerljvo komunicirati sa Blažovim mostom, hotelom Podgorica Kane Radović i zgradom Elektroprivrede arhitekte Božidara Milića. Arhitekta Milić je bio i autor DUP-a kojim je ovakav raspelet anticipiran. Investitor je sve ovo takođe razumio i stimulisao. Uživali smo u saradnji tokom realizacije.Crni kalkani penetrirani su trospratnom vazdušnom prizmom hola oko koje vrtloži cjelokupna funkcija. Radovala nas je ideja o spektru naravi dnevne svjetlosti u punoći crnog. Ulazni kalkan je ponio konzolno - lebdeće stepenište. To prefabrikovano ulazno stepenište ne dodiruje teksturu betonskog trotoara. Te su dvije emocije u sistemu paralelnih lebdećih traka označile integritet. Kao i svakodnevici, ne treba mu mnogo.
Vrijeme sekundarne plastike i balustrada prošlo je zajedno sa vremenom fijakera i polucilindara.
Studio ARCVS postoji od 1990, to su ozbiljne godine rada i sigurno sve nijesu bile lake, imate li neki savjet za one koji tek razmišljaju o tom koraku?
Zvanično, ARCVS je na pragu svoje tridesete, “okrenuli se nijesmo”. Saradnja sa arhitektom Ivanovićem počela je nešto ranije, krajem studija. Arhitekta Đorović je posvetio ofisu cijelih dvadest godina. Arhitekta Milovanović nam se pridružio prije petnaest godina. Imali smo zadovoljstvo da u okviru ARCVS-a sarađujemo sa izuzetnim mladim profesionalcima. Njihovi boravci ofisu su billi stabilni i uzajamno dragocjeni. Većina njih danas funkcioniše u solidnim arhitektonskim ofisima širom Evrope.
Biti mlad profesionalac? Uvjeren sam da je to danas daleko teže, neću pretjerati ako kažem i opasnije. Nerado lamentiram nad činjenicom da je, nekada prateća, socijalna inteligencija arhitekte danas nadmoćna nad onom apstraktnom - stvaralačkom. Realnost, često je poistovećuju sa investorom, zna biti kratkovida do brutalnosti. Baš zato treba sistematično raditi na sebi. Raditi konkurse kad nema objektivnog posla. Čitati sve, slušati sve. I naravno, racionalno raspolagati svojom enrgijom. Ukoliko su to uopšte savjeti.
Beton Hala je jako interesantan projekat za koji ste podijelili prvu nagradu sa Sou Fujimoto Architects, da li ima naznaka da se taj projekat izvede?
To je svakako jedan od naših najboljih konkursa. Prošle godine je bilo razgovora o okolnostima realizacijie. Izarzita, uobičajena svedenost koncepta je ovdje, uz poetičnost, za posljedicu imala racionalnu cijenu relizacije i još racionalniju cijenu eksploatacije. Nagibi Balkanske i Sakadaske ulice su svojim atmosferama inicirali našu multifunkcionalnu ulicu, naš nagib između pristaništa i male Kalemegdanske terase. Sve ostalo je srećan, zaista srećan sistem koincidencija. Sa Souom smo se nešto ranije, a i u narednim godinama, sreli na nekoliko međunarodnih konkursa.
Tokom cijele karijere proizvodili smo najmanje dva konkursa godišnje, nekada se radilo i četiri, pet. Konkurse danas tumačimo nekom vrstom mentalne higijene.
Dosta se pričalo o projektu u Pariskoj 8, odnosu prema ulici, pa sad kad je dosta vremena prošlo, da li biste uradili nešto drugačije i kakav je vaš stav odnosa novog prema starom?
Postaojala je distanca prije ove realizacije. Naš izvorni koncept praćen kompletnim glavnim projketom, u junu 2012-te je verifikovan građevinskom dozvolom. I danas je na sajtu ARCVS-a. Naredne godine je zavnično odbačen i preprojektovan. Sam dijalog novog i starog, uvjeren sam, dijalog je zaokruženih autentičnih stavova. Kuća je uvijek i nužno istinit podatak o vremenu svog nastanka. Volim da u teksturi uličnih frontova prepoznam dijalog objektivnog vremana. Ne prijaju mi fragmenti ulica i arhitektura nejasne - krivotvorene hronologije. Vrijeme sekundarne plastike i balustrada prošlo je zajedno sa vremenom fijakera i polucilindara.
Terazijska terasa je takođe projekat za koji ste osvojili prvu nagradu na konkursu, kako je tekao taj razvoj ideje?
Trenutno radimo na projektu za građevinsku dozvolu. Originalni konkursni program je nešto redukovan. Uz izložbeni-galerijski prostor, gradski infocentar, zadržan je i dio eksulzivanog ugostiteljskog programa. Trg u nagibu i integracija sitema podzemnih terazijskih prolaza su, naravno, i dalje suština koncepta. Iskreno se nadamo i teoretskoj dimenziji ovog koncepta. Krajem decembra će novi - definitivni dizajn biti zvanično promovisan. Početak realizacije je bio planiran za drugu polovinu naredne godine.
Nedavno ste pobjedili na konkursu za Gradsku galeriju na Kosančićevom vijencu. Kakve su perspektive ovog projekta?
Upravo se završava urbanistički projekat i priprema administrativni prostor za izradu tehničke dokumentacije. Projekti trebaju biti gotovi do kraja naredne godine, a realizacija je predviđena za početak 2020-te. Grad ulaže ogromne napore da ovaj program efikasno realizuje stavivši ga u kategoriju projekata od javnog interesa.
Radili ste na raznovrsnijim tipovima objekata, šta je ono što je neka zajednička crta svim vašim projektima?
Ma kako tumačili svoj pristup, uvijek je izvirao iz elementarne logike i fascinacije svakodnevicom. Prokrvljenost urbanizma i kosmos konteksta koje koncept ostvaruje sa realnim životom je ono što arhitekturu čini vitalnom, modernom, svevremenom. Aktulenost arhitekture zaista bazira na njenom zdravom, dnevnom refleksu. “Kontrolisana koincidencija” označavala je i često nagrađivala kontinuitet našeg nastojanja. Govorim o sisitemu srećnih slučajnosti koje inteligentan koncept proizvede, ostavi za sobom i mimo očekivanja arhitekte. One su jednostavno dokaz ispravnosti pristupa.
Biti mlad profesionalac? Uvjeren sam da je to danas daleko teže, neću pretjerati ako kažem i opasnije.
Koji Vam je najdraži realizovani projekat, a koji svoj neizvedeni smatrate najboljim?
Objekat Europointa i mali privatni bazen na Zvezdari najbolje tumače naš pristup kada su realizovani objekti u pitanju. Konkursni koncepti kompleksa Ušće iz 2002. godine, Terazijske terase iz 2008., Beton hale iz 2012. i gradske galerije Kosančićev vijenac iz 2016. su među značajnijim konceptima koje smo proizveli u Srbiji. Ne zato što su sve to prve nagrade i ne zato što su lokacije same po sebi dragocjene za Beograd, već zbog činjenice da smo efikasno – brzo prepoznavali koncepte i kontekste i u njima tokom rada neobično uživali. I danas nam je neobično drag prvonagrađeni koncept konkursa za Akademiju nauka i umjetnosti Crne Gore u Podgorici iz 1995. godine kao i takođe prvonagrađeni, a nerealizovani konkurs za trg Ivana Milutinovića u Podgorici.
Učestvujete na dosta konkursa i kod nas a i šire, s obzirom da se dosta puta ti projekti i ne izvedu šta Vas i dalje gura da učestvujete na njima?
Konkursi su suštinski uticali na našu karijeru. Odnos poslova dobijenih na konkursnim utakmicama, a bilo je dosta pozivnih, i direktnih narudžbina svakako ide na ruku konkursu. Naravno da dosta toga nije realizovano. S druge strane svaki konkurs usavršava kriterijume i na određen način priprema profesionalca za objektivne poslove. Tokom cijele karijere proizvodili smo najmanje dva konkursa godišnje, nekada se radilo i četiri, pet. Konkurse danas tumačimo nekom vrstom mentalne higijene.
Dosta ste radili na našem primorju, u kom smjeru po Vašem mišljenju treba da se razvija, s obzirom da je devestacija prostora više nego očigledna ?
Primorje je generalno žrtva decenijske gladi za kvadratima, gladi bez kriterijuma. Uz neizbježnu globalizaciju definisan je novi mentalitet primorskih gradova. Ako je već soliter postao uobičajen komšija, krajnje je vrijeme i za paralelno insistiranje na eksluzivnosti male gustine stanovanja. Pogotovo u zalivu. Uostalom, ne ulazeći u nivo intrepretacije-simulacije Mediterana i mediteranskog, osnov izuzetnog uspjeha tivatskog Porto Montenegra leži u kontrolisanoj ili bolje - maloj gustini stanovanja. Krajnje je vrijeme kvalitet i eksluzivnost kavadratnog metra staviti ispred njegovog broja. Ovo se međutim ne može postići administrativno. Nužno je sazrijevanje nove generacije investitora.
Realnost, često je poistovećuju sa investorom, zna biti kratkovida do brutalnosti. Baš zato treba sistematično raditi na sebi. Raditi konkurse kad nema objektivnog posla. Čitati sve, slušati sve. I naravno, racionalno raspolagati svojom enrgijom. Ukoliko su to uopšte savjeti.
Na kojim projektima trenutno radite u Crnoj Gori, recite nam nešto o njima?
Sem kontinuiranog učešća u konkursima, godinama nismo imali prilike da se bavimo objektivnim projektima u Crnoj Gori. Sve do prošle godine, do projekta stambeno poslovnog objekta u Hercegovačkoj ulici. Radi se o programu od blizu šest hiljada kvadrata i približno tolikoj površini javne gradske garaže. Sistem Industriaimport - industriaimpex, inače investitor Europointa, ponovo želi lokaciji doraslu arhitekturu.
Nakon ozbiljnih višemjesečnih preispitivanja konteksta Hrecegovačke ulice, nakon čitavog niza idejnih rješenja, koncept gradske palate se iskristalisao kao superioran. Ovo naravno definiše i standarde organizacije stambenih i poslovnih jedinica kao i nivo primjenjenih materijala i opreme. Iskreno se nadam da će uloženi trud i ozbiljan budžet probuditi i ovaj dio pješačke zone. Uz to, postoji mogućnost našeg angažovanja na dva mala, ali vrlo interesantna programa, takođe u Podgorici.
razgovarala: Aleksandra Zečević
